knjie IP Tardis
 
  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

In memoriam Mirjana Detelić

Juče smo se oprostili od Mirjane Detelić, divne žene ogromnog intelekta, neiscrpne volje i velike duše. Poznanstvo sa njom možda nije bilo dugo, ali je bilo intenzivno, i obogatilo i oplemenilo nam je živote.

Mirjana Detelić, 27.12.1950. - 18.12.2014.

Tekst koji sledi je poslednji pozdrav Mirjanine koleginice i prijateljice, Lidije Delić:

Zbogom, kapetane! I mirno more!

Nakon pet godina – koliko sam poznavala Miru – ovo je prvi tekst koji govorim a da ga ona prvo nije pročitala, a bilo bi i obrnuto.

Za tih pet godina – od kojih je jednu trećinu provela na dijalizi i na operacijama – ona je sama napisala oko dvadeset studija, a zajedno smo napisale još petnaestak, priredile smo četiri zbornika, napravile sa Ljiljanom Pešikan Ljuštanović knjigu Glavit junak i ostala gospoda, koja je u štampi, priredile smo Erlangenski rukopis u elektronskoj formi sa Snežanom Samardžijom i osmislile projekat digitalizacije rukopisnih zbirki iz Arhiva SANU. Dok je ležala na VMA zbog operacije paratiroidnih žlezda u nedoba sam i kroz ulaz hitne pomoći dolazila do nje i donosila joj tekstove za temat o epskoj formuli, koje bi mi ona sutradan vraćala iščitane i s komentarima. Dok su joj po drugi put ugrađivali graft u Zemunskoj bolnici, i dok su joj dve cevi preko kojih se privremeno dijalizirala шtrčale iz vrata – sklapale smo Glavitog junaka i bavile se belom kulom i belim dvorom. Ovo govorim da bih vas podsetila na to kakav je ogroman radnik bila i s koliko se snage i volje opirala nevoljama koje su je skolile.

A pre svega toga ona je srpsku folkloristiku i srpsku humanistiku već bila zadužila kapitalnim delima u najmanje tri fundamentalne oblasti: 1) u izučavanju prostora u folkloru i šire; 2) u izučavanju usmene formule, što je retko polje gde srpska folkloristika ulazi u najšire naučno interesovanje, i 3) u formiranju elektronskih epskih baza, što je otvorilo potpuno novu epohu u izučavanju usmene epike, kako je Mira u kratkim crtama pokazala na svom poslednjem naučnom istupanju, pre samo dvadeset dana u Akademiji.

Mira je bila institucija u svakom pogledu: žena ogromnih intelektualnih potencijala, raznolikih i velikih talenata, širokih znanja i interesovanja, podjednako otvorena i za sofisticirane i za trivijalne teme i, što je posebno retko – suštinski moralna osoba koja je prepoznavala nepravdu i vrednosti i koja je imala snage da iznese svoj stav i da taj stav brani i onda kada je znala šta time gubi.

No, Mira je imala nesreću da živi u zemlji Srbiji i da piše na tzv. „malom“ jeziku. Da je pisala na ruskom ili na engleskom, i da je imala podršku tih jezičkih i kulturnih krugova, ona bi imala status i priznanje kakvo su u svetu imali jedan Bahtin, Meletinski, Uspenski ili – u najmanju ruku – Lord i Foli, koji su svetsku slavu stekli baveći se usmenim formulama i našom usmenom epikom.

Srpsku kulturu i ljubitelje pripovedanja Mira je zadužila i sjajnim romanom o dorkasima, drevnim magovima koji su otkrili tajnu vremena i putujući kroz vreme taložili i akumulirali ljudska iskustva. U tom romanu Mira je na maštovit i ingeniozan način preoblikovala priču o Atlantidi, ostavivši istovremeno i jedno veliko svedočanstvo o sebi. U njenoj viziji, boginja koja stvara grad Atalantis ne stvara i prve ljude. Ona doleće u vidu velike bele ptice – poput epske tice labudice o kojoj je napisala izuzetnu studiju – i unapređuje ljudski život i ljudski vek ne tražeći ništa zauzvrat. Budući shapeshifter – božanstvo koje menja oblike – Atalanta je ukinula i mogućnost da joj se pod religioznim izgovorima žrtvuje bilo ko i bilo šta:

„Mora biti da je struktura njenog bića bila fluidna jer se lako i brzo menjala iz čoveka u životinju, pa u pticu, pa u vodu i biljku. To su posle mogli i drugi bogovi, ali je Atalanta to izvodila javno, na očigled svih, i niko u njenom gradu nije laka srca dizao ruku na druga bića jer se nikad nije sigurno znalo da neko od njih slučajno u tom trenutku nije Atalanta.“

Kad ga već nigde nije bilo, Mira je stvorila božanstvo po svojoj meri: ono koje daje, a ne traži, i ono koje je pronašlo jednostavan način da se spreči nasilje čoveka nad drugim vrstama, čoveka nad prirodom i jednih nad drugima.

Letos smo, izašavši iz Akademije, sele u obližnji kafe Molijer da pojedemo sladoled. Otmeni gurman i sladokusac – kakav je bila – Mira je poručila neku raskošnu voćnu kombinaciju i kada je probala sladoled zažmurela je i s izrazom najvećeg mogućeg zadovoljstva na licu citirala jednu repliku iz filma: „This is religious experience!“

Nakon pet godina saradnje sa njom, i nakon tri godine intenzivnog, svakodnevnog druženja, mogu da posvedočim da je svaki sekund s njom proveden, u direktnom ili virtuelnom kontaktu, bio – religious experience. Uz sav talog stručnih veština koje sam od nje baštinila, druženje sa njom bilo je pre svega i nada sve čisto, nepatvoreno zadovoljstvo i velika, velika sreća. I sigurna sam da to iskustvo delim sa svima onima koji su ovim ili onim povodom ušli u njenu orbitu, i zadržali se u njoj kraće ili duže.

Pričala mi je da je kao mala želela da bude kapetan duge plovidbe. Iako se njen odnos prema toj želji menjao s godinama, mislim da je sama želja nije napustila do poslednjeg dana. Zato ću se sada, u svoje ime i u ime svih nas koji smo sa njom sarađivali i koji smo je voleli, od nje oprostiti pozdravom na koji znam da bi se osmehnula, kao što je uvek i činila.

ZBOGOM, KAPETANE! I MIRNO MORE!

Lidija Delić