• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Kratak prikaz zbirke priča "Jesen Skupljača" Ilije Bakića

El. pošta Štampa PDF
"Vid je bistar, ali ne postoje reči za viđeno."

…ali zato ono nevidljivo, pisac prenosi tačno i bolno. Priče se pišu da bi se iskazala namera. Čitaju se da bi se nešto spoznalo, da bi se osetio intenzitet koji priča treba da prenese sa izvora inspiracije na čitaoca. U Bakića je namera da se pokaže sva silina beznadežnosti ljudskog oblika nastalog uslovljavanjem "humane sredine" — od prve priče u ovoj zbirci "Među dinama" (2007) do poslednje, "Poštovani Sak: 71 portret" (1993).

U prvoj (hronološki poslednjoj) priči prikazana je beslovesnost nagona za "zabavom" (ubijanje dosade) i posledica ostvarenja tog nagona — krvavi pir horde besposlenih i duhom siromašnih "ratnika". Duhovno siromaštvo, nedostatak empatije, saživljavanja i saosećanja sa drugima, izazvano je dijametralnim "društveno" određenim pozicijama pojedinaca. Jedni, bespomoćni (u istorijskom tumačenju i vrednovanju moći), žrtve onih koji imaju moć — moć da otmu, moć da povrede, moć da ubiju. Vlast obitava u visokim, neplodnim planinama, otud silazi da bi se nahranila, ali u ovoj priči ona silazi zbog još jače potrebe — da intenzitetom ubistva potvrdi sopstveni razlog postojanja — vlast nad postojanjem.

Precizno je opisan i položaj "umetnika" u ovakvoj viziji društva. On je samo najamnik, jedan od "onih" koje treba upotrebiti, da bi se uvećala čast — on treba da proizvede "društvenu nadgradnju". On treba da opiše i tako materijalizuje nedostatak supstance zločinačkog delanja. Tako istorija proizvodi svoju građu — baš isto kao i danas — to je industrija zločina. U ovakvom istorijskom ishodu, umetnik je postavljen u kolebljivu situaciju, u čisto bunilo, on pogođen otkrovenjem pada s konja i pregrize sebi jezik, prsti su mu polomljeni — neće moći da iskaže istinu: "Preostaje mu tek da, slomljenog tela, istrajava na liniji koja deli i spaja nekadašnje tlo i bivša nebesa".

Bakić nudi i jedno moguće rešenje, spas za one koji su predodređeni da budu žrtve — skrivanje iza ogledala, u vanistoriju.

U priči "Više od 90 fragmenata povratka" (1993) Bakić postavlja eksperiment — šta se zbiva sa realnošću ukoliko se ona oslanja isključivo na čulnost, pa se ta čulnost svede na najprostije elemente. U percepciji opisanog bića, izvesnog Hvaka, nema moći govora, nema jezika. Poetska budnost koja je izvor stvaralačkog metoda, i koja reči tretira kao nezavisne fenomene kojima je životna silina dodata iz metafizičke oblasti, u ovoj priči ostvarila se na neobičan način: Bakić je redukcijom do beskraja opisao biće, budućeg potomka čoveka, koje je izgubilo onu bitnu ljudsku osobinu — moć refleksije. Hvak oseća, Hvak ne razmišlja, Hvakovo sećanje je rudimentarno, Hvakova osećanja su "sitno" kalibrisana… Šta sve može Hvak, šta radi Hvak? Hvak zastenje, Hvak zacvili, Hvaka budi hladnoća.

Iz ovog eksperimenta izrodila su se i Bakićeva monumentalna dela Prenatalni život i Novi Vavilon. U junacima njegovog poslednjeg romana Led već sasvim jasno naziremo uveliko deevoluisane Hvakove čukundede.

Priča "Gnoj" (1998) je na istom tragu. Ali ona je iskaz surovog realizma, i kao u slučaju romana Novi Vavilon, fantazijski element je u njoj potpuno nestao. Jedino je pisac sebe metamorfovao u imaginarno biće (ponovo) odsečenog jezika i odustao od uloge presuditelja.

Puni ljudski potencijal ne može se ostvariti u svakom pojedincu. Da li je to tako "zadato" ili je stvar izbora, ne znamo. Ali Ilija Bakić ukazuje na neka zanimljiva mesta ljudske topografije. U priči "Jesen Skupljača" (1991), Bacač baca decu, na kraju sveta, Velikoj vodi. Bacaju se sledeća deca: "…ružna, trooka, dvoglava, kljasta, da bi poplašila i pobedila nemani". A kakvi su oni koji ostaju? — "Ni ja nisam bio bolji, ni drugi. Nismo želeli da, dok smo na vrhu, vidimo kraj".

Bakić nije na tragu naučne fantastike. On trasira put koji su pre njega trasirali Svift, Kafka, Domanović, Čapek… Žanrovsko određenje ne znači ništa. Elementi sadržaja samo su dekor, u Bakićevom opusu svrha je samo jedno — istina. Poetska svrha. Njoj suprotstavljena, kontrapunkt koji proizvodi naboj književne radnje jeste društvena, evolucijska — neistina.

U Bakićevim utopijama nema akcionog junaka — glavni junak priče "Poštovani Sak…" je pravi hijerarhijski majmun. Njegovo elementarno okruženje je skučenost, unutrašnje — takođe skučenost. Projekcija budućnosti je u rangu prve polovine 20. veka, kada svet još nije bio počeo da ubrzava. Pet vekova kasnije, kada su gradovi i metropole prerasli svoje gigantske avatare i pretvorili se u (jedva)samodovoljne i izolovane arko–tornjeve i piramide, ljudska sudbina je ponovo preštelovana u sporije stepene prenosa, poštovani Sak tužno podseća na građanina Kejna, opsesivnog kockara iz Puškinove "Pikove dame", još samo čekamo da se pretvori u bubašvabu…

Živi dekor i živi model je ono što ostaje u čitaocu nakon ovakvog iskustva. Ono što je futuristički ideal reklamokrata, da se reklama projektuje na retinu ili u sam mozak potrošača, Bakić je ostvario na veoma efikasan način. To je ono što najviše pleni kod ovog obdarenog autora. Njegovo precizno dodavanje nedevalvirane duhovne valute u lični trezor čitaoca.

Slobodan Škerović


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:10 )