• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Poruke zbirke „Jesen Skupljača”

El. pošta Štampa PDF

Na jednom mestu sam pročitao da se glavnotokovska i žanrovska literatura razlikuju po tome što prvu komentarišu profesionalni kritičari, a drugu — prijatelji. U nedoumici da li je značajnije što je Ilija Bakić odnedavno član Udruženja književnika Srbije ili što sam mu ja prijatelj, a to može da utiče na odnos čitalaca prema sadržini zbirke pripovedaka „Jesen Skupljača”, u izdanju edicije Tardis, 2007. godine, opredelio sam se da stručnost ostavim po strani.

Ilija Bakić je pisac koji čitavu svoju spisateljsku karijeru gradi na suprotnostima književnih tokova i spremno plaća cenu svojih ambivalentnih sklonosti. Njegova poezija i proza se prožimaju u potpunosti, bez ostatka, tako da ćemo se kad je on u pitanju teško opredeliti između pesnika i prozaiste. Njegova povezanost sa signalizmom i nešto kraćom stvaralačkom formom kao što su romani Prenatalni život ili disperzivni Vavilon, u mom nedovoljno poetski definisanom tehničkom umu, ukazuje da mu je poezija bliža, a opet, privrženost proznim prostorima fantastičnog čini ga pripadnikom žanra. Ukupno, ono što ga nedvosmisleno određuje je sjajan književni izraz i sklonost eksperimentisanju u svojim delima bez ikakve granice.

Bakićeva zbirka „Jesen Skupljača”, budući da je u pitanju 25-godišnji presek stvaralaštva, dobra je prilika da se upoznamo sa svim pomenutim osobenostima ovog pisca. U opsežnom vremenskom toku primetan je kontinuirani literarni eksperiment književnim izrazom i posmatranim sadržajima, ovoga puta fantastičnim, naučno–fantastičnim i povremeno gorkim, diskretnim hororom. Zbog toga ga bez mnogo dvoumljenja možemo smatrati najznačajnijom pojavom u domaćoj fantastici, ako ljubitelji smeju prisvojiti pravo da ovo delo vide kao evidenciju transformacija u srpskoj fantastici. Ako je Bakićeva zbirka svojevrstan pregled toka jednog književnog eksperimenta, onda smo dobili materiju na kojoj bi mogli da se obučavaju oni koji ne mogu da pronađu svoj književni izraz, a to i dalje pokušavaju.

Lično, u ovoj zbirci vidim gotovo sve tendencije u fantastici u poslednjoj četvrti dvadesetog veka. Kao da me neko podseća na teme koje su nas opsedale vremenom i u njima vidim sopstvene stavove i pokušaje, nekad uspešne, a nekad neuspešne. Možda najstarija priča u ovoj zbirci „Ram Tomasa Mora” vraća me u vreme kada je postavljeno pitanje da li je, osim za Platona, tema utopije književno zanimljiva. Neko je tada rekao da je distopija — tema, a da je utopija po definiciji dosadna. Moj eksperiment je tada bila priča „Akvarijum za zlatnog karaša”. Možda su ove dve priče potvrdile tadašnju tezu, ali je činjenica da su napisane i objavljene to opovrgla.

Druga tema koja je godinama privlačila našu pažnju povezana je sa stavom da naučna fantastika po karakteru mora da bude antiantorpomorfna ukoliko želimo da sagledamo druge svetove koji su mogući u našem univerzumu. Tom temom nas je zamajavao dr Zoran Živković u vreme kada je beskompromisno zastupao literaturu Artura Klarka. U ovoj zbirci se nalaze dve priče kojima Ilija Bakić na svoj osebujan način proverava literarne mogućnosti iste. Prva je „Jesen Skupljača” po kojoj je i zbirka dobila ime. Ova priča je za mene bolja od ičega što je Klark na tu temu napisao. Bakić viziju borbe za opstanak slepih miševa, znači antiantropomorfno, ali ne i nezemaljski, prikazuje kroz lik kome je spartanska obaveza da ukloni nesavršene jedinke svoje vrste i lik koji će se u narednim iskušenjima za svoju vrstu žrtvovati kao spoljna zaštita vrste u vreme iskušenja. Druga priča je već spoj te teme i teme koja se pojavila u SF literaturi kao fragmentarni iskaz trajanja kao iskušenja kome je podvrgnuta jedinka u svom bivstvovanju. „Više od 90 fragmenata povratka” se čita bez daha iako od početka do kraja ne shvatamo potpuno o kakvom se biću radi. Mi ne znamo ko je Hvak, ali to nije važno, jer problemi sa kojima se to biće suočava nisu odvojeni od naših problema, a naše razumevanje ukazuje da je empatija jedino dejstvo kojim se dodirujemo sa tuđim nevoljama, ukoliko smo spremni za taj podvig.

Sledeća priča povezana sa fragmentarnim iskazom je „Poštovani Sak: 71 portret”. Očigledno je da je takvo pripovedanje privuklo Bakića za više od jedne priče. Kroz životnu priču Saka on pokazuje da je i uspešna karijera samo jedna isprazna priča ukoliko ne sadrži više od pukog otaljavanja života.

U jednom vremenu, krajem drugog milenijuma, arheologija je posesivno privukla većinu autora fantastike. Dotaći prošlost, zamisliti šta su ti materijalni ostaci značili onima koji su bili deo te prošlosti, nije privukla samo Bakića. Priča „Nečije ruke” je samosvojna, ali je, po mom mišljenju, samo doticanje nečega čemu će se Bakić vraćati do trenutka kada će ga neki novi podsticaji uvući u novu avanturu.

U pročitanom u zbirci nezaobilazno mesto čini i uticaj koji je na sve nas imao Borhes. Njegova literatura je krajem dvadesetog veka učinila da neke od naših priča nezaobilazno liče na njegovu igru sa verovatnim, mogućim i izmišljenim. Lepotu te literature prepoznao sam u pričama „Svod” i „Gledanje”. „Svod” je priča o nedokučivosti prostora oko nas. Ispod nas i iznad nas postoje prostori koji su nam nedohvatni. Na drugoj strani, za mene možda najbolja priča u zbirci „Gledanje” podsetila me je na jednu Borhesovu priču o čoveku koji je toliko detaljno video događaje oko sebe da je na kraju živeo samo jedan trenutak. „Gledanje” je tanko sekciranje navodnog događaja sa Kastrom, koji je uprkos detaljizaciji pokazao da je suština nedokučiva ili nevažna. Vrhunac predstavlja ravno četrnaest početaka priče kojima sam autor demantuje vrednost. Priču završava rečenicom: „I ova priča je takva. Kome je potrebna i kakva korist od nje? Zašto ste je uopšte čitali?” Sjajno!

Dug ljubiteljima horora Bakić nadoknađuje pričom „Gnoj”. Ova priča je crna, „crnja od olujne noći” da parafraziram Bobana Kneževića, drugog pisca fantastike. To je teška tema potaknuta pripovedanjima o rumunskim gastarbajterima krajem drugog milenijuma. Bakić nije naklonjen prepričavanju. Njega događaji potaknu, a onda se rađa samosvojna priča koja samo ovlaš dodiruje stvarnost.

Najbolji dokaz kako nešto, što ponekad samo promakne kraj nas, može da veže pažnju pisca i da iz toga nastane nezaboravna priča jeste „Jato”. Čitajući tu priču na jednom od internih konkursa fantastike Bobana Kneževića nisam mogao da se otmem utisku da tu priču, ali nekako drugačiju, poznajem već neko vreme. A onda sam se dosetio jedne epske epizode „Nacionalne geografije” u kojoj su malim motornim jedrilicama vodili jato mladih gusaka u selidbi ka odredištu nezapisanom u njihovom virtuelnom instiktivnom sećanju. Između te epizode i priče „Jato” postoji veza, ali samosvojna, Bakićeva, on je iskoristio poticaj da napiše svoju priču, sa svojim likovima. Ako neko može na sopstvenom primeru da ukaže kako se povlači idejni stvaralački oroz i iz dobrog nagoveštaja stvara dobro književno delo, onda je to Bakić postigao ovom pričom.

O pričama „Slikovnica”, „Košava” i „Kolevka” reći ću samo da su to dobre priče u očekivanom maniru, a da je priča „Osmeh gospodina V.Ž.” zalutala u ovu zbirku, bez obzira šta je pisca potaklo da je napiše.

Na kraju, više ću se zadržati na prvoj, vremenski najnovijoj priči „Među dinama”. Iako je to jedna od najboljih u zbirci, naslov je sigurno pogrešno odabran, ne dodiruje priču i možda navodi čitaoca na stranputicu. Uživao sam čitajući, pošto sam potisnuo nedoumicu zbog naslova. Teško da se može napisati ubedljivija parabola o dobrom glasu koji se daleko čuje i rđavom koji se čuje još dalje.

Moguće je da bi dobar književni kritičar drugačije prikazao Bakićevu zbirku, ali time se samo dokazuje da je književna kritika subjektivna i da predstavlja pojedinačno viđenje jednog dela i poticaj da se knjiga pročita bilo iz razloga što je pristrasno pozitivna ili „objektivno” negativna. Čitalac tako i treba da shvati ovaj prikaz, kao poticaj, a sud o pročitanom će morati da donese sam. Konačan sud o ovoj zbirci i o piscu Iliji Bakiću biće donet kada se talog svih pojedinačnih sudova o njoj složi i nikako ranije, tako je ovaj prikaz samo trag u pesku. Ipak, dovodeći rečeno u jedinstvenu ravan dobili smo, kao ljubitelji fantastike, jednu vrsnu zbirku priča, samo desetak dana pre nego što je Ilija Bakić prihvaćen od strane UKS. Ima i drugih domaćih glavnotokovskih pisaca pisaca koji su se okušavali u žanrovskoj literaturi, ali to je bilo koketiranje sa njom, dok je Bakić sve vreme bio i „naš” pisac. Kao i većina domaćih pisaca koji su svoje tekstove „zagadili” naučnom fantastikom i fantastikom uopšte, on je opstao uprkos činjenici da je sve vreme bio prikraćen za izdavača, književnu kritiku i afirmaciju. Uostalom, ta veza mu je i jedina mana.

Radmilo Anđelković


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:10 )