• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Odsanjani signalizam Slobodana Škerovića

El. pošta Štampa PDF

autor: Dušan Stojković

Signalizam je neoavangardni pokret, planetaran nesumnjivo, koji, uporno i uspešno, traje već skoro pola veka. Tako pokazuje da je i priča o avangardi, koja bi, po definiciji, trebalo da blesne, zagrmi, te se primiri i zgasne, kao i kada je nadrealizam (i jedino on) bio u pitanju, dovedena u pitanje. Signalizam nije vatra koja tinja. On se feniksovski (pre)porađa iz pepela a to mnogi u našoj duhovno jalovoj, žabokrečini nalik, književnoj (i umetničkoj) čaršiji ne mogu da opepele. On je vatra koja i sada, kao i u trenucima kada se pojavio na našoj i svetskoj umetničkoj sceni, gori a da je oni koji su njome obasjani ne vide uporno, ne vide dovoljno i prećutkuju gotovo sasvim. Onaj ko je pali bio je i ostao njegov tvorac — Miroljub Todorović. Vrlo brzo je okupio oko sebe avangardno umetničko jato čija je avangardnost imala svoj rok te je počelo da se osipa, što samo po sebi nije strašno, ali čiji su poneki ptići našli za shodno da pljunu u čanak iz kojeg su jeli, te, odrekavši se onoga za kojim su, umislivši da je kretanje bilo nezavisno i uporedno — išli, a ponekad, bogami, i dobrano kaskali, dozvolili sebi da se (samo)utope u nepotrebnim i falš pisanim polemičkim obračunima koji su se u samoobračune pred musavim ogledalima preobratili. I danas Miroljub Todorović nije usamljen. Neosignalisti se neprestano oglašavaju i on, kao i Andre Breton nekada, ne mora da brine za pokret kojem je na čelu. Poslednje mitarenje približilo je signalizmu čitavu plejadu novih umetnika koji umeju mnogo toga da stvore i znaju kako to da učine. Neki su pravi signalisti, neki samo saputnici ovog pravca. Među prvima se posebno ističe upravo Slobodan Škerović o čijoj smo dragocenoj, provokativnoj, originalnoj i strasnoj kritičarsko–teoretskoj knjizi naumni da napišemo nekoliko rečenica.

Škerović je pesnik, pripovedač i esejist. Njegove pesme su neokosmičke, duge i guste smislom do kojeg se treba pažljivim iščitavanjima prodreti. Kratke priče su mu užlebljene u signalističku (dakle osobenu, suprotstavljenu ključnim odrednicama literarnog žanra) NF književnost. Eseji su mu pravi polemički, signalistički do srži, šamari našem (ne)dobrom društvenom ukusu, ako takvo čudo — naš društveni ukus — uopšte i postoji. Signalizam je u svim fazama svoga trajanja imao književne teoretičare koji su promišljeno, i sintetički i anticipatorski, besedili o onome što je on ostvario i o onome što je nauman da svojim neprekidnim eksperimentima zaposedne. Bio je to, najpre, Ostoja Kisić. Potom, i dosta dugo, Milivoj Pavlović. Zatim, do srži signalizmom „inficiran“, na žalost rano umrli, Živan Živković. Sada to počinje da biva „dvojac“ Zvonko Sarić i Ilija Bakić, ali i više od njih (upravo ova knjiga to obznanjuje) Slobodan Škerović. Kod njega nema prečica i nema meandriranja. Ono što treba da se kaže i napiše biće kazano i napisano nalik na udarac. Kada piše Škerović, i bukvalno, nokautira problem na koji se namerio. Nema rukavica. Šaketamo se. To je bila, na žalost kasnije zaboravljena, naša narodska sportska aktivnost. Ako jesmo — a jesmo — u književno ringu, neophodno je potrebno da se u njemu fajterski i ponašamo. Ne piše se za princeze i klinceze. Signalistička literatura je daleko ozbiljnija, u srži prekretnička, stvar da bi se služila nežnošću i nijansama. Ton Škerovićevih tekstova, na momente vinaverovski duhovitih, gotovo uvek vinaverovski uznoshodajućih, provokativnih — ne retko je povišen. Onoga ko čita ne treba samo sa onim o čemu se zbori upoznati već se mora i ubediti da je napisano istina koju je potrebno kao takvu i prihvatiti. Dosta nam je — ubeđen je Škerović — sklanjanja u zavetrinu, pasivnog klanjanja oveštanim tradicionalnim ponavljačkim kvazi–istinama koje su i u trenucima kada su prvi put bile bilo izgovorene ili napisane bile, i ostale, jedino presna laž, ma koliko u oblandu uvijena. Škerovićeva poetika kišovska je po–etika, jednako etika koliko i poetika. Ne može se pisati mirno, meditirati jalovo, kada se nalazimo usred arene u kojoj „razbojnici stvoriše red i okačiše svoje mlitave umove u pušaru. Vladaju udavima nad kudravima.“ Ova poetika je i književna politika. Jednako kao govorno, čovek je i političko biće. Kada se piše o onome što je aktualno ne može se zaobići ono što direktno, poput stileta, i čitav svet i nas u njemu, zaseca do kostiju. Bodrijarovska je „priča“ o (nekadašnjem) Istoku i Zapadu, o globalizmu koji se izmetnuo u diktatorski, i ne samo politički, terorizam. Potrebno je stati na brisan prostor i prepustiti se svim vetrovima, potražiti petu stranu sveta, ne dopustiti da se silom nameće jednoumlje, da samozvani dežurni policajci zavode red uvlačeći čitav svet u prljave, na žalost ne samo virtuelne, igre.

Škerović, kao i Miroljub Todorović, umešno citira. Otkriva „tragove“: Isokrat, Heraklit, Miroljub Todorović, Ratko Božović, Mihail Bakunjin, Žorž Bataj, Maršal Maklaun, Nils Bor, Žan Bodrijar, Dejvid Loj, Renato Pođoli, Džerom Kon, Mišel Fuko, Žil Delez, Gi Debor, Čarls Simić, Stiven Hoking, D. T. Suzuki i, najčešće, Karlos Kastaneda. Hvata se u polemički koštac sa onima sa kojima je, ranije, i vođa signalizma odmeravao snage: Zoranom Mišićem, Elijem Fincijem, na primer. Gradi teorijskog Golema. No, šta je glina? I kada citira to ne znači da se priklanja tuđem mišljenju. Za postoji u Škerovićevu mišljenju i promišljanju samo zagrljeno sa contra. Ne sme se zanemariti kritička žaoka: „Za razliku od Ničea, ja sam čitao Ničea.“ I vidi se da je to činio. U ruci mu je kritički malj a kameno iverje leti na sve strane. Ne smemo se zagnjuriti u jezik. Jezik „skriva“. On je „nesmelost. (…) Ali moraćemo da menjamo reči u upotrebi. Intervenisaćemo na kontekstu. Parodiraćemo poeziju slobodnih metafora. Jako se ljutimo na žanrovske podele.“ Književni Golem do kojeg se stići da bio bi, dakle, žanrovski amalgamisano telo teksta („Telo je prevladalo um“; i inače; gestualna poezija je otvoren lirski prozor koji gleda sa neslućenih visina na crvlje koprcanje u okovima stvarnosti koja se mora menjati ništenjem pošto: „Ko ne sanja, taj mora da izmišlja“), apsolutna sloboda koja zgromljuje sve što je ugrožava i pokušava makar i najminimalnije da sputa, polemična politika signalističkog — dakle, bezgraničnog, planetarnog — književnikovanja, strmoglavo uletanje u ambis da bi se katapultski uzletelo ka zvezdama kao jedinoj nam književnoj domaji, nezaustavljivo traganje, neokončavanje započetog, potpuna „otvorenost“, simbioza etičkog i estetičkog, smelost (ova je u jezgru signalističkog pesnikovanja) da se prihvati „surovi ratnički princip“ po kojem „paradoks je fenomen stvaranja“.

Za Škerovića, kao i za sve signaliste uostalom, i sam pomen postmoderne nalik je na mahanje crvenom maramom kojom se, tobože, bik u koridi izaziva. Autor o kojem pišemo ne libi se da izuzetno efektno i pooštreno iznese svoje sudove. Po njemu, riba se gađa u glavu, ne čupka joj se rep. Milorad Pavić tako postaje „grandiozna avet“. Postmodernisti „nezakonito“ prisvajaju one kojima ni do članaka nisu: Pekića, Kiša, Borhesa. Nesposobni da sanjaju, nevešti da zagrizu u stvarnost, bave se pukim izmišljanjem, fikcijama dalekim od onih borhesovskih. Problem ko je stariji: kokoška ili jaje, biće „rešen“ tako što će se prednost dati njoj, a drugi je od samog svog nastanka bio „obična vika“. Tera li to signaliste da ga dobro prodrmaju i da se udalje od njega, otklonom u sliku, gest, pismo, najrazličitije kombinacije, snovopisanje? Miljkovićev poetski poklič (preuzet od Lotreamona) po kojem će svi ljudi u budućnosti pisati poeziju (sasvim razumljivo, neće je pisati niko, jer ćemo izgubiti mogućnost da nešto odredimo kao nju samu), paradoksalno, ironično, „iskošeno“, premetnuće se u tvrdnju po kojoj „Nekada su svi bili signalisti.“ Naravno, nisu ni slutili da se to dešava. Izdvajaju se nekolike poetičke postavke signalizma: tragalački momenat, metod sile, apejron koji omogućava otkrivanje stanja slobode, „saznanje nasuprot izmišljanju“, planetarnost. Dajući prednost procesu, samom stvaranju, koje omogućava snazi da se raskrili nad stvorenim, okončanim, okamenjenim, Škerović piše kako je nedovršeni „Rob“ Mikelanđelov kudikamo značajniji od onih ostvarenja ovog italijanskog umetnika pred kojima se svi zadivljeno zaustavljamo — slike u Sikstinskoj kapeli i čuveni „David“. Antologijskom smatra epizodu Gorskog vijenca u kojoj vojvoda Draško podnosi izveštaj o svojim zbitijima u Mletačkoj republici. Kao delo koje je nadvisilo druga izdvaja (Božanstvenu) Komediju Danteovu.

Škerovićevo najnovije delo, preplet kritike i teorije, kritička teorija jednako kao i teorijska kritika, dokazuje kako „Dekonstrukcija života jeste jezik. Dekonstrukcija jezika — povratak izvoru. Ali, ne zanosimo se čistotom. Čistota je čistina, prazna, morbidna.“ Sa te čistine treba se, ne ikarovski, ali i tako ako se drugačije ne može, vinuti ka galaksijama u kojima nas čeka ono odakle smo i pošli. Sam apejron. Prostor u kojem demon signalizma može da švićka svojim bičem. I proizvodi poetske svetline usred ogromne planetarne magline.


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:09 )