• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

MALTEŠKI ŠIŠMIŠ Ljubomira Damnjanovića

El. pošta Štampa PDF

Donekle obična porodična priča

Dosadašnji čitaoci ovog fantastičnog ostvarenja Ljubomira Damnjanovića ispravno su ga ocenili kao nesvakidašnje zanimljivu, pre svega komičnu povest kroz koju prolaze glavni likovi na njihovom putu kroz ezoterijske i metafizičke zamke i smicalice.

Isto tako u pravu su i oni koji ovu knjigu doživljavaju kao jednu toplu porodičnu pripovest. Treba naglasiti da ona nije samo to. Njeni akteri kao i sporadični događaji koji se odvijaju u Drugoj stvarnosti, gde su relacije prostorvreme prilično fleksibilne, imaju svoju dublju simboliku, koja možda nije bila u početku namera pisca, međutim, kako je povest odmicala, uvidi autora postajali su složeniji nudeći neobičnije zaplete i sve neočekivanije slojeve priče. Na taj način se simbolička ravan, koja je i metaistorija i metafikcija, podiže na viši nivo. S druge strane, dubinska struktura ove ravni zapravo je parodija i jednog i drugog: i metaistorije i metafikcije.  To praktično znači da je samo delo dvostruko kodirano. Može se čitati i naivno, pri čemu je struktura potpuno otvorena čitaocu i njegovoj interpretaciji, ali i ironijski, jer takva vrsta metafikcije preuzima književne likove i  narativni postupak i upotrebljava ih na svoj način, sa ironijom.

Ali da se vratimo samoj porodičnoj sagi. Ona ne bi bila nimalo neobična kada glavni akteri ne bi pripadali porodici vampira koja se orodila sa još neobičnijim vukodlacima. Jedan takav mešoviti brak koji je u glavnom fokusu, izvor je svega onog što u svakodnevnim ljudskim relacijama retko postoji: privrženosti, bliskosti, ljubavi, razumevanja i spontanosti. Isto tako i svih onih uvrnutosti koje idu uz jednu tako zanimljivu novonastalu Familiju. Ima tu nekog ljupkog proznog šarma koji odmah zaokupi čitaoca i čak mu ne ostavi vremena da shvati kako je prefinjeni senzibilitet vampira i vukodlaka pomalo poražavajuća, a opet nimalo začujuća činjenica, ako se analogije potraže u svetu osvešćenog homo sapiens-a. I šta istom preostaje: da mu se povampiriti ko ovi Damnjanovićevi Sarići!

(U)kidanje žanra

Istinska priroda Damnjanovićevih likova svrstala bi ih po nekom nasumičnom impulsu u milje žanra koji nazivamo — horor. Šta je tu sporno? Horor kao žanr po svojoj definiciji, spada u onu vrstu literature, čija je, uslovno rečeno, namena da zastraši, uznemiri i užasne čitaoca. Naravno, sama ova definicija mora uzeti u obzir i prirodu čitaoca, njegov senzibilitet i percepciju. Oni fenomeni koji dominiraju hororom kao žanrom: ubistva, nasilne smrti, obredi i kultovi (ali, ne samo) ne moraju na isti način pogađati psihološki nerv različitih grupacija čitalaca. Neko može biti užasnut, a neko se može odlično zabaviti. Dakle, stvari nisu crno-bele ni kad je u pitanju sam žanr. Sa „Malteškim šišmišom“ treba biti oprezan, ako se baš insistira na svrstavanju u određeni žanr. Za čitaoca je to svakako irelevantno. On pred sobom ima jednu slojevitu, nesvakidašnje fantastičnu pripovest, koja će ga naglo povući kroz svoj tok i čitalac, verujem, neće postaviti nijedno sporno pitanje. Uživaće u spontanim i vrcavim dijalozima glavnih junaka. Naići će na dobro ispričanu i retko kvalitetnu priču.

Nekako već duže vreme ima se utisak da su sve dobre priče odavno ispričane i da piscu ostaje isprika kako je večito ponavljanje odraz nekakve prasvesti. Za Damnjanovića ovo ne važi. Talenat, koji je prirodan, silovit i izvan granica čulnih saznanja, ruši pred sobom kako psihološke tako i lingvističke barijere. Pisac se ne suzdržava, ne pozira i ne zauzdava. Tu bi književna kritika mogla imati svoje zamerke - misao koja je britka, na određenim mestima izlazi iz okvira uglađene sintakse. Moguće je da je takva sintaksička logika bila namera pisca. Mada je možda tačnije da je sam pisac nepretenciozno ispisivao Sagu o Sarićima i da ga je najmanje brinula jezička pedanterija.

Anahronizmi

Likovi, krajolici, istorijske, mitske i TV ličnosti ukomponovani su anahrono u bezbroj zapleta, u kojima su prilično relativizovani pojmovi dobra i zla. Samo naizgled je nespojivo da vampiri sa ukletih seoskih groblja nastanjuju elektronski opremljenu rezidenciju i još su povezani preko Mreže. Sasvim im idu od ruke razne vrste savremenih poslovnih transakcija i ne deluje nimalo neprirodno, a sa stanovišta današnjeg čitaoca sasvim je, rekla bih, opravdano da im je jedna od osnovnih delatnosti baš bankarstvo. U skladu s tim prigodna je i piščeva opaska: „Misliš da tek onako prikazuju bankare kao vampire?“

Stožer radnje, potraga za Malteškim šišmišom obogaćen je egzotikom Istambula u kom se sreću  savremeni srpski vampir Mitar, Josip (podsećanja radi: onaj što je „došao iz bajke i otišao natrag u bajku“) i agenti FBI-a, ali ne bilo koji agenti. Ostaviću vas, ipak, nasamo sa celom skupinom, da ne kvarim unapred taj show!

„Glasnici budućnosti“

I pored dinamike koja je svojstvena zbivanjima oko glavnih aktera čije se bitke vode na život i, uslovno rečeno, smrt, postoji jedna metafizička istina o Novom dobu, koja, bez obzira što se odnosi na vampire, izvesno je, prema mišljenju jednog od protagonista romana, istina o onom što čeka ljudski rod. Groteska opuštenosti i ravnodušnosti predstavljena frazom: „Svet kućâ pored plaže.“ Da li je ta vrsta groteske koja je još uvek „privilegija“ malog broja ljudi ono što čeka ljudsku civilizaciju ili će civilizacija nastaviti da gazi utabanim stazama svoje dosadašnje evolucije, u kojoj se nadogradnja ogleda tek u novim i savremenijim pristupima vojnim tehnologijama i veštinama ratovanja? Nama sa ovih prostora teško je da zamislimo dosadu kućâ pored plaže. Čini se da smo još uvek previše živi. Nije baš tako dosadno promeniti četiri države za pola prosečnog ljudskog veka i ne pomeriti se s mesta. Možda utisak vara, ali još uvek se čini da je dalek put do tih plažâ. Pa, ipak, što se ovog poslednjeg tiče, nemojte me držati za reč.

Neda Mandić-Spasojević


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:09 )