• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Magija Dnevnika

El. pošta Štampa PDF

Miroljub Todorović: Dnevnik signalizma 1979-1983

Neko je rekao za Pekića da je bio hedonista pisanja – ta misao mogla bi se odnositi i na Miroljuba Todorovića, jer, imam utisak da on zaista uživa u pisanju, a to pokazuje i ovaj „Dnevnik signalizma“. Ako sam dobro razumeo, to je samo prva, čudesna knjiga u našoj dnevničkoj književnosti. Ta književnost nije žanr kojem su naši pisci bilo mnogo naklonjeni. Podsetimo se – dnevnike su pisali još Dedijer, Čolaković, Marko Ristić, Ivo Andrić (povremeno), Dobrica Ćosić, Medaković, Tišma, Živojin Pavlović, Ksenija Atanasijević… Među njima, čini se, da je najautentičniji dnevnik Branka Lazarevića jer je pisan, sasvim sigurno, bez naknadne pameti, što se ne bi moglo reći za neke druge. Da, i Ksenijin dnevnik, pohranjen u Muzeju srpske pravoslavne crkve, u kome je opisala svoje ljubavne jade, pisan je iz srca, sasvim iskreno.

Miroljub Todorović u ovoj knjizi pokazuje jednu magiju, fascinantnu upornost da ostavi trag svojim promišljanjima, svojim zapažanjima, zanosima o životu i svetu, okruženju, događajima planetarnim, o ljudima sa kojima živi, ali pre svega o signalizmu, kao osnivač i teoretičar ovog avangardnog stvaralačkog pokreta u književnosti i umetnosti. Dakle, signalizam i sve što je vezano za taj pokret je centralna tema njegovih dnevničkih zapisa, a sve ostalo je „garnir“. Na primer, njegovo carstvo snova – snovi su zapažen deo ovog štiva, a ti snovi su brojni, daleko od snova koje je, na primer, snivao njegov savremenik Ljubomir Simović, ili slikar Milić od Mačve. Divim se Miroljubu kao čitalac, kako je raskošno opisivao snove i divim se predanošću s kojom ih je zapisivao. Odgonetanje tih snova biće izazov za stručnjake koji se bave psihoanalizom.

Iskrenost je vazdašnji problem dnevničke književnosti. Naime, teško je biti iskren u tom „knjigovodstvu“ životnom, ali ja sam se, naglašavam kao čitalac, divio Todorovićevoj imaginaciji. Šta sve on u ovoj knjizi ne dotiče, čemu se raduje, šta ga uzbuđuje, šta ga zabrinjava u svetu… A raduje se najviše vestima koje stižu iz sveta od ljudi koji razmišljaju o signalizmu. Uspostavio je svetsku mrežu tog signalističkog bratstva. Zapanjujuća je njegova komunikacija sa umetnicima mejl-arta širom zemaljskog šara. Uspostavio je kosmičku vezu sa istomišljenicima, istraživačima novog u književnosti i uopšte umetnosti. Tako da se ovaj dnevnik može čitati kao jedinstven bedeker kroz taj verbalno-vizuelni svet, kroz signalizam kao pravac moderne umetnosti.

Miroljub Todorović je predan, bez ostatka, toj svojoj umetnosti, pa i svojim dnevničkim zapisima, iz kojih su nastajale i neke njegove knjige. On na jednom mestu u knjizi veli: da će „beležiti životne, porodične i radne situacije i atmosfere, dakle ono što se naziva ličnim, intimnim dnevnikom“. Pridržavajući se tog opredeljenja, on sve to miksuje sa isečcima iz štampe o svemu što smatra da ga kao stvaraoca dotiče, bilo da je reč o politici u svetu i kod nas, ali i o kulturi, naravno… a sve to prožima i ilustrativnim materijalom, voko-vizuelnim, vazda zagledan u kosmos.

Dnevnikopisci, kao što su, Žid, Maks Friš, Gombrovič, Česlav Miloš, Bernhard ili Krleža, vole da meditiraju o svetu koji ih okružuje, ili o životu, dok, čini mi se, Todorović kolažira u svojim zapisima taj svet i život u kome živi i stvara. On je ljubitelj detalja, nekad reči, nekad rečenice, ali koja govori više od velikog traktata. Imam utisak da on vodi dnevnik iz zadovoljstva, brižno nadgledajući vreme i prostor u kome kao pisac živi i beleži najčešće golu činjenicu, ali zanimljivu. Ova knjiga je Todorovićeva galaksija – sve se vrti oko signalizma i sve je to bogato ilustrovano epistolama iz dalekog sveta. Ako je verovati Borhesu – da je u krajnjem ishodu čitava književnost autobiografske prirode, onda je, po meni, ovaj dnevnik Miroljuba Todorovića neka vrsta njegove autobiografije, i da on kao pisac, što bi rekao Kjerkegor – živi u skladu sa svojim vremenom. „Dnevnik signalizma“ kao knjiga pruža čitaocu jedinstveno zadovoljstvo za sve ljubitelje dnevničke književnosti, tako retke u nas.

Radovan Popović

Objavljeno u „Književnim novinama“ broj 1209–1210, Beograd, januar–februar 2013, godina LXV, str. 14.