• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Filmovi i fantastika

El. pošta Štampa PDF

Filmovi i fantastika

Preuzeto iz BESTSELERA broj 66. [Preuzmite kopiju stranice iz novina]

Mlada izdavačka kuća Tardis iz Beograda rešila je da nadoknadi skromnu prisutnost knjiga Ilije Bakića na našem književnom tržištu. Naime, živo prisutan u periodici najraznovrsnije provenijencije, kao pesnik, prozaista i kritičar, Ilija Bakić je manje vidljiv u knjižarama, gde ste, do pojave dva Tardisova izdanja, mogli videti jedino roman Prenatalni život (Narodna knjiga, 2005). Da pogledamo šta pisac iz Vršca nudi publici u pesničkoj knjizi Filmovi i zbirci priča Jesen Skupljača.

Filmovi su trociklusna kolekcija pesama čije je pikturalno (i smisaono) ishodište u odabranim primerima iz baštine svetske filmske umetnosti. U prvom ciklusu „Grupni portret sa Lili Marlen” filmovi kojima se obraća Ilija Bakić pripadaju nemačkom umetničkom krugu, recimo, a pesnik gradi uzbudljive slike oslonjen na doživljaj Tajne Kaspara Hauzera ili pak Agire, gnev božiji. U drugom ciklusu, „Andreju Tarkovskom, uz duboki naklon”, pesnik u stihovanje polazi od slika iz filmova čuvenog ruskog reditelja.

S tim u vezi: ako je od nemačkog filma „preuzimao” žestoku, povremeno grotesknu ekspresionističnost, od Tarkovskog pisac pre svega „pozajmljuje” tipičnu vrstu lirizma. Između grčevitosti ekspresionističkih zamaha i produhovljene liričnosti ruskog majstora lavira Bakićeva emocionalnost u Filmovima (a i inače u fantastici koju piše kao prozaik).

Najopsežniji je treći deo u kojem Bakić poseže za različitim ostvarenjima, u rasponu od art filmova cenjenih kod tzv. elitne festivalske publike do žanrovskih ostvarenja dragih srcu „pravih” filmoljubaca. Tako će se jedne do drugih naći pesme čiji su podsticaji u: Crnom Mesecu i Rašomonu, u Francuskoj vezi i Satirikonu, u Divljoj hordi i Evropi, u Duboko plavom i Apokalipsi, sada... Kao jedan golemi mozaički film — nova zbirka Ilije Bakića Filmovi deluje ukupnom snagom bogatog pikturalnog materijala — a mnoge od njegovih filmskih pesama odlični su primeri savremene lirike.

Zbirka fantastičnih priča Jesen Skupljača, od kojih su neke opsežne i predstavljaju novele, a druge pripadaju žanru tzv. najkraće priče, faktički je izbor iz četvrt veka Bakićevog stvaralaštva u oblasti (naučne) fantastike. Ne sledeći hronologiju, pisac ih organizuje po smisaonim vezama pa tako početak pripada prozama u kojima je Bakić zbivanja fikcija smeštao u arhaična društva, gradeći priče kao neku vrstu alegorija na (dalekom) Borhesovom tragu. Mislim na odlične priče „Među dinama”, „Svod”, „Gnoj” i „Više od 90 fragmenata povratka” gde stvoreni univerzum i njegov tribalni antijunak dobro korespondiraju sa Svetom mutanata Korbena i Strnada.

U ovakvom pogledu na strukturu knjige, naslovna priča o alternativnom svetu letećih bića dobar je prelaz prema futurističkim prozama gde se koriste motivi visokih tehnologija i njihovog uticaja na budućnost ljudske vrste („Nečije ruke” „Kolevka”) ili letenja („Slikovnica” i „Jato”), dok ćemo u „Košavi” prepoznati diskretnu posvetu Kuli na (Vršačkom) brdu. Ispitujući klasične fantastičke podžanrove, ali i svoje mogućnosti, Bakić će se uspešno pozabaviti i motivom dvojnika u priči „Dvojnik i sve oko njega” da bi se, recimo u „Ramu Tomasa Mora” zanimao omažnom replikom klasičnog ostvarenja...

Uticaj filma i stripa, koje Bakić odlično poznaje i piše o njima, vidljiv je pre svega u fragmentarnoj organizaciji (slika) proze, gde se preciznost i ubedljivost spajaju u jedinstven utisak autentičnosti. Kolekcija Jesen Skupljača, naime, potvrđuje da je Ilija Bakić vodeći pripadnik fantastičke književnosti u savremenoj srpskoj beletristici.

Vasa Pavković


Oslobođeno iz klopke

Knjige nastaju namerno ili slučajno. Na nekima se radi koncentrisano, druge se naizgled pišu same od sebe. Ali, iza svega postoji neki plan koga pisac nije i ne mora biti svestan. Jednostavno, neka priča ili pesma odabrala je baš njega da ih ispiše i pusti u svet. Krajnji cilj i oblik tog pozajmljivanja uma i ruke zna da dopre do piščeve svesti ali to nije obavezno. Može se desiti da pisac otkrije da je neku knjigu već napisao i da samo treba da je „odvadi” iz ostalih rukopisa (slično tome, Mikelanđelo je verovao da skulptura već postoji u kamenu a da je njegov zadatak samo da je oslobodi klopke u kojoj je). Jesen Skupljača i Filmove „našao” sam među rukopisima, spremne i voljne da budu izdvojene i uđu među korice.

Uz sve muke stvaranja, priče autoru nose i dodatni teret jer ih, onako raznorodne, nije lako udenuti u knjigu. Popriličan broj kraćih i dužih proza koje sam pisao 20 i kusur godina „pružao je otpor” bilo kakvom pronalaženju zajedničkih imenilaca. Sve dok nisam, podstaknut predlogom izdavača, vlasnice Tardisa, Spomenke Stefanović Pululu, počeo da o njima razmišljam kao o stilskim vežbama na zadate teme fantastičkih žanrova i pokušaje da se iz obrazaca iskoči. Od „Rama Tomasa Mora”, iz davne 1982, parafraze Utopije u kojoj (kao i svuda) ima zabušanata, onih što ne znaju šta bi sa sobom (ne umeju da strukturišu svoje vreme, rekli bi psihijatri), preko beslovesnog, nagonskog ljudskog krda koje se brani od uljeza do bića svedenih na puku fizičku egzistenciju koja se oslobađaju najdubljih tabua nekadašnje Homo Sapiens vrste, od pesnika koji služi hordi do pesnika koji svesno žrtvuje svoje telo i um zarad stvaranja lepote, priče su se preplitale i dopunjavale da bi se ugnezdile među crne korice. Na temeljima formula naučne fantastike, izrasli su Skupljači (prilagođeni nekom drugom svetu koji nije Zemlja) i Bacač koji u jednom trenu shvata da sledeće dete koje će odneti na Kraj Sveta može biti baš njegovo. Istočnjački mudrac u bašti usred pustinje i njegov kolega nameran da dohvati Nebo prethodnica su pilota šatla koji je prošao kroz taj svod i susreo onoga ko ga je čekao. Tajanstveni pisac Vil Žern pokušaće da odredi tok sudbine a Poštovani Sak žudeti da mu se ta sila oglasi i odredi put. Kula nad gradom otkriće se kao vrelo vremena, iznad nje će leteti klonirane guske na putu prema zimovniku koga su zapamtili njihovi preci–roditelji–braća a koga više nema. Ni dvojnici neće više da budu ono što jesu, izneveravaju očekivanja i jogune se. Prošlost, pak, pruža nečije prljave i moćne ruke u sadašnjost. Ni gledanje nije što je nekad bilo.

Filmovi su knjiga koja se (kao i Jesen Skupljača) istiho pisala preko dve decenije. Kako sam njen naslov kaže, polazna, inicijalna inspiracija stihova bila je moja fascinacija pokretnim slikama. Baš kao što su me reči i njihovi poetski i prozni sklopovi ostavljali bez daha, i poneke pokretne slike uspevale su da me uvuku u svoju magiju. Bilo je sasvim prirodno da te fascinacije pokušam da pretočim u tkivo koje mi je blisko, dakle u stihove; ponekad se to dešavalo odmah posle odgledanog filma no bilo je poetskih reakcija ispisanih/ispisivanih danima pa čak i mesecima kasnije. Svaki takav film i pesma otvarali su pitanje mogu li se i kako slike pretočiti u reči. I, još izazovnije, kako postići ritam koji pokretne slike nose. Reči i stihovi imaju svoju specifičnu zapreminu, svoju statiku. Može li se uspostaviti njihov dijalog i tako stvoriti svojevrsno ako ne intertekstualno delo — jer pored reči imamo „posla” i sa slikom — a ono (recimo) „intermedijsko” delo?

Kako god, iskušavajući sebe pisao sam pesme inspirisane i izazvane filmovima i odlagao ih u fioku. Ispočetka sam se „oslanjao” na filmove odgledane u bioskopu ili na TV programima što je značilo da ne mogu da naknadno proverim svoje utiske. Pojava video kaseta dozvolila je takve „reprize”. Istovremeno, mogao sam iznajmiti i sasvim nepoznate filmove. Vlasnici video klubova su potražnju „gasili” piratskim verzijama filmskih hitova i naslovima koji su im „zvučali” atraktivno. Ali, rukovodeći se principima potražnje, posle 2–3 meseca jednostavno bi obrisali film koji nije bio dovoljno gledan i na istu traku nasnimili novi. Tako mi se redovno dešavalo da ne mogu dva puta da iznajmim isti film (stari filozofi bili su očito u pravu). Video je doneo ogroman izbor, mogućnost da se film prati bez uobičajenih bioskopskih uznemiravanja, da se traka vraća, usporava, zamrzne... Veliko bioskopsko platno video nije mogao da zameni ali kako su u mom rodnom Vršcu oba bioskopa bila zatvorena, izbora nije bilo. Dve decenije kasnije stigla je nova tehnička revolucija u obliku DVD i DIVX formata na koju se nadovezuje internet razmena multimedijalnih sadržaja. Doslovno svaki film može se za relativno kratko vreme nabaviti na disku ili „skinuti” sa mreže. Za ljubitelje filmske ali i svih ostalih umetnosti ovo je vreme izobilja. Ispostavilo se da sam pesmama ispratio sva dela Andreja Tarkovskog, po meni najosobenijeg umetnika filma i te pesme sam objavio u časopisu Književna reč. Na par javnih nastupa čitao sam novootkrivene pesme o filmovima. Isprva je naslov filma bio naslov pesme. Odustao sam od takvog imenovanja, smatrajući da navođenje filma odmah na početku isuviše usmerava reakcije slušalaca. Zato sam film „otkrivao” tek pošto je pesma završena. Reakcije su bile različite. Nekima su stihovi odslikavali film, drugi nisu nalazili nikakve veze između pesme i inspiracije, oni koji film nisu gledali imali su svoje vizije. Problem nije uvek bio u (ne)spretnosti pesnikovoj. Svako nosi sopstvenu sliku/ predstavu filma (i bilo kog drugog dešavanja), ono što je jednima važno drugi nisu zapamtili. Gledajući ponovo, posle par godina (ili decenija), neke filmove o kojima sam pisao dešavalo mi se da se zapitam zašto sam zapazio neki trenutak, neki pokret ili boju a propustio drugi, koji mi je sada bitan. Odgovor je (bolno) jednostavan: ja (kao ni bilo ko drugi) nisam više ista osoba. U međuvremenu sam doživeo (i čuo/video/pročitao) štošta a sve je to uticalo da razmišljam drugačije, da ponešto vidim/čujem slabije ili jasnije. U idealnom slučaju bio bi pravi izazov iz godine u godinu pisati pesme o nekom filmu (koji bi postao svojevrsni reper–etalon) i onda ih, natenane, pregledati i zapažati razlike. Moglo bi to biti podsticajno ali i poražavajuće.

Ilija Bakić


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:09 )