• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Sava Babić: Njegoš ili Istraga i istraženi

El. pošta Štampa PDF

Njegoš ili Istraga i istraženiFormat: 12x20 cm
Broj strana: 96 strana
Pismo: ćirilica
Povez: mek
Godina izdanja: 2013
ISBN: 978-86-6363-000-0
Cena u knjižarama: 395 dinara
Cena na sajtu: 316 dinara + troškovi dostave

ODLOMAK | DODAJ U KORPU

Njegoš ili Istraga i istraženi donosi novi pogled na Negoševo delo i istrage kojima se bavi u tri svoja centralna epa: Luča Mikrokozma, Gorski vijenac i Lažni car Šćepan Mali. Sava Babić pred sebe i nas postavlja pitanja koja Njegoš u svojim epovima razmatra, nudi nam deo konteksta ondašnje i današnje srpske i svetske baštine, osvetljava srodne dileme iz indijskih mitova, prenosi šta je Bela Hamvaš o tome imao reći, ali nudi i svoje utiske, da prosudimo sami.


Podrobnije o delu piše u pogovoru književnik Laza Lazić:

NJEGOŠ JE ISTINSKI SRODNIK VELIKIH TVORACA SVETE NAUKE

List „Politika“, u brojevima od 21. marta do 1. aprila 2001. godine, objavio je neuobičajen feljton Save Babića, pod naslovom Njegoš, ili istraga i istraženi. Ovaj relativno dug napis u nastavcima naročita je vrsta jedne lagodne i opuštene književne forme, dat (s obzirom na temu) sa pomalo, za naše prilike, iznenađujućom odsutnošću svake patetike, nategnutosti, visokoparnosti i kvazimudrovanja. To je mešavina putopisa, gotovo dnevnika, eseja i slobodnih literarnih reminiscencija i paralela, kao i poetskih uzleta fine vrste. U književnosti to je podvig poznat: da se nekuda krene na put, na letovanje, poslom, a da se ponese jedna knjiga koja bi se usput, ili baš s ciljem, putujući, pročitala (takvo je, na primer, ali nešto obimnije, delo Tomasa Mana Preko mora s Don Kihotom), pa da se eventualno nešto o tome i rekne. Sava Babić se, uzimajući u ruke tri epa Petra Petrovića Njegoša, prihvatio, vrlo teškog zadatka, ali nekako čisto, smireno, i taj njegov način da o najsloženijim temama, o bitnim i poslednjim stvarima, govori sa sobom i s čitaocima prisno, gotovo kao u mirnom, slučajnom ali ozbiljnom razgovoru s ljudima koje zna, voli i ceni, doneo je ovom napisu, ovim filosofskim mrvicama i pesničkim slikama, naročitu čar, privlačnost kojoj je teško odoleti. Bez obzira na to šta bismo lično mislili o pojedinim tvrdnjama i zaključcima autora, ovo štivo nam je postalo ubrzo veoma drago, pa smo rado kupovali novine. Bili smo vrlo zadovoljni usled saznanja da se o oveštalim temama (i temama koje su izvesni krugovi skoro „prisvojili“, rezervisali za sebe), da se i o temama iz nacionalnog zabrana, kao i o večitim stvarima sveta, i u nas može pisati na zaista nestereotipan, nekonvencionalan, iskren i moderan način. Šta sačinjava modernost? — Umerenost, mera u odnosu na vreme, saobražavanje (modération) vremenu, popuštanje, ugađanje zahtevu novog vremena? Otprilike. Ali ja mislim da je moderno zapravo u večitom, u onom što je trajno i što će stoga biti uvek tretirano, samo s idejama i u formama svežim, koje verodostojnije izražavaju ljudsku bit. Svejedno. Babić nam izlaže, ređa pred nama i niže, kao neke skladne strofe, svoje fragmente o Njegošu, predstavlja nam sopstvena zapažanja, teze i asocijacije (a i naznake verovatno jedne veće i zamašnije sistematizacije izabrane teme), i mi smo čitajući to gotovo odahnuli: eto, može se o tome i iz drugog ugla, na ljudskiji, širi, duševniji i pošteniji način!

„Lučom mikrokozma” doktor Babić je sasvim oduševljen, on je stavlja skoro iznad „Gorskog vijenca”, iz nje, iz njene analize i prikaza rascepa, raskola i podele u Anđeoskoj Sferi, kao i iz lamentacije o posledicama prvobitnog greha, a s osloncem na centralni događaj u spevu u kojem se opisuje hipotetička istorijska drama pod Lovćenom, on i izvodi osnovnu zajedničku crtu sva tri Njegoševa epa: istragu. Babić je sukob principa dobra i zla pratio kroz delo osećajnog i zabrinutog, skrušenog i umnog vladike Rada ne kao manihejski uprošćen princip, nego kao tanano razmišljanje velikog pesnika o udelu čoveka na Zemlji, i u mnogom ga je sveo na pitanje samog poete: da li je ovaj svet nagrada ili kazna ljudskoj vrsti, izrečena i realizovana od strane Svedržitelja. Branislav Petronijević je takođe smatrao da je glavni predmet „Luče” podjednaka bliskost zemaljskog sveta i paklu i višem, savršenom svetu, te napor pesnika da kroz obrazlaganje uzroka i toka čovekovog Pada razjasni šta nas to zapravo čini ljudima. I Babiću je „borba neprestana” i zahtev da se „tirjanstvu stane nogom za vrat” u Njegoša glavno, ali je metod eseja zapravo usmeren nečemu drugom. Iz ovoga napisa biva na mahove očigledno kako je filosofski uvid i pesnički plan Njegošev urodio plodom tako da se zapravo u potpunosti slaže sa najsnažnijim, najubedljivijim i najtrajnijim delima svetske baštine, sa drevnim svetim znanjem, oličenim u najvrednijim spisima duboke prošlosti, koji takođe, saglasno među sobom, dele univerzalno postojanje čoveka, i u vremenu i u duhu, na tri doba: na doba harmonije, patnje i spasenja. Njegoš se bavi Zlatnim dobom, Izgubljenim rajem, apokaliptičnom, nesrećnom i haotičnom stvarnošću savremenosti (teturanje, turba) i najzad pokušajem preobrata, metanoje, ali on je kao epska priroda obuzet u prvom planu srazom, željom da se nešto učini, istragom, isto toliko koliko, a u suštini i bitnije (i prostorno uzeto, u delu opširnije) dvoumljenjem, moralnim apelom i molitvom. Babić u svom napisu ne insistira eksplicitno na ovim zaključcima, ali na njih vešto navodi. U tu svrhu načinio je eliptični gest, veliki prostor svog teksta posvetio je, pored vedskih upanišada, i drevnom indijskom epu „Mahabharata” (kao jednom od mnoštva mogućih primera i upoređenja), pokazujući, citatima, svojim objašnjenjima i kratkim opisima, istovetnost dvojbe drevnog vojskovođe Ardžune u „Bhagavad-giti” pred odsudnu i strašnu bitku, sa dvoumljenjima vladike Danila u „Gorskom vijencu”… Na podlozi velikih, mogućih i stvarnih, ljudskih krvavih bitaka u vremenoj istoriji, Njegoš je potpuno jednako kao najveći, imenom znani i neznani, drevni pesnici, razmatrajući smisao začela sveta i sve posledice ljudskog središnjeg sagrešenja, izložio svoju megametaforu heraklitovskog večitog rata i postojanja kroz trajnim zakonima samereno plamsanje univerzuma… Poput Dantea, Njegoš je u „Luči mikrokozma” obuzet veličajnošću astralnih prostora, ali to je kod njega duša, prava stvarnost, spram zemaljskog tegobnog života koji je maja (Snom je čovjek uspavan teškijem / U kom vidi strašna priviđenja / I jedva se opred’jelit može / Da mu biće u njima ne spada), a voditelj mu nije sabrat pesnik, nego apstraktna iskra razuma, možda sam logos, koji ga na istraživačkom putu predaje u ruke anđela; dok njegov spev ne počinje od mračne kapije, no obrnuto, upravo od najvećih visova, skoro od centralnog nebeskog trona. Hrabrost je u našeg poete velika; a pošto mu proviđenje šapti najveće taine i dostojno mu se poverava, on ima pravo i na krajnji prezir i gađenje nad nemoralom ljudskim i na beskompromisnu osudu lažnog cara, dakle satanske niskosti. Svi znaju da je kod Njegoša sve univerzalno, ali Babić je, čini nam se, naslutio da ovaj zamah, da ovaj postupak in medias res dolazi našem velikanu od njegove prirodne ravnopravnosti sa svetskim misliocima najvišeg reda; a kao pisac, autor je i umeo nenametljivo da nama čitaocima ovu činjenicu predoči…

Ovim i ovakvim razmišljanjima odista veličajno pristaju prizori otvorene i slobodne prirode! Ceo napis Save Babića protkan je krasnim pasusima o prirodnim lepotama, lirskim treptajima i iskrenim, ushićenim doživljajima mesta na kojima je boravio, gde se povremeno zadržavao i bivakovao dok je pisao. Njegove minijature o Ivan-dolu, među „sohama nebeskim”, njegov opis ozvezdanog neba koje prosto izmamljuje „razgovor s Bogom”, zatim utisci s gromovitog Crnog jezera, opis senki u sunčanom jutru na Čvorovom bogazu, pa silazak u pitominu, u Ribaševinu, boravak kod Karanske bele crkve, sve do slika strahotnih posledica rata duž Drine na putu ka Bajinoj Bašti i Perućcu, kao i drugi opisi, još više su oplemenili ovaj jedinstven lični i književni dnevnik. Univerzitetskom profesoru, prozaisti, piscu ogleda i prevodiocu, pridružio se tako i pesnik… Nije Sava Babić samo s uspehom na svojem putovanju još jednom pročitao Njegoša. Baveći se razmatranjem puta predaka i puta bogova, i određujući se za ovaj poslednji, on nam je pokazao između ostalog i to kako se (u prilog mogućem, i uostalom preko potrebnom, preocenjivanju svega što je u našoj književnosti od njenih početaka do danas stvoreno, i o njoj rečeno) može sigurno i bez batrganja ići i bitno novim putevima istraživanja i poštovanja istinskih nacionalnih i univerzalnih vrednosti.

Laza LAZIĆ