• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size

Bela Hamvaš

El. pošta Štampa PDF

Bela HamvašRođen 1897, u Eperješu (današnji Prešov u Slovačkoj), u porodici protestantskog sveštenika, Hamvaš je odrastao u Bratislavi. Godine 1915. upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom, odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš studira nemački i mađarski. Pokušava da se izdržava novinarstvom, mada se radije bavi povrtarstvom. Objavljuje u periodici, piše i prevodi, a 1927. zapošljava se kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige, godinama mukotrpno sakupljane. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige Nevidljivo zbivanje objavljene u nevreme 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Posle rata, 1948, opet u nevreme, zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj, i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapli u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara i dospeva na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Do svoje smrti, 1969, izdržava se radeći kao baštovan, magacioner i pomoćni fizički radnik na hidroelektranama na Tisi. U ovom periodu ispisuje svoj ogroman opus, čije štampanje neće dočekati, i koje će tiho početi petnaestak godina posle njegove smrti, zahvaljujući Katalini Kemenj koja je sačuvala rukopise.

Zahvaljujući umešnosti Save Babića, Hamvašev jezik na srpskom diše punim plućima, a zahvaljujući njegovom entuzijazmu ovdašnja kultura je povlašćena mogućnošću upoznavanja ovog velikog evropskog mislioca XX veka, čiji će se pravi značaj i uticaj tek videti.

Nebojša Grujičić

Retki su primeri u književnosti da jedan pisac iz druge kulture za tako kratko vreme osvoji za sebe toliki prostor koliki je Hamvaš osvojio u našoj književnosti.

Objašnjenje koje se meni nameće jeste da je on došao u našu kulturu u trenutku kada su iz nje sve vrednosti nestale, ili su naglavce postavljene. Iako ne daje nikakva gotova rešenja, Hamvaš nudi odrednice kuda se valja uputiti, ukazujući na vrednosti dostojne naše pažnje, i pri tome je iz ovog veka, dakle potpuno je aktuelan. Kažem Mađarima – ako je uslov otkrivanja Hamvaša da se padne tako nisko i duboko, kao što smo mi pali, onda ga bolje nemojte otkrivati. Mi smo sposobni da otkrijemo Hamvaša zato što smo od svih evropskih zemalja, naroda i kultura najdublje pali. Tek na samom dnu, kad vidi izgažene i negirane sve vrednosti za koje je dotad znao, kada sazna ko je i gde je, onda jedan narod može da shvati ko je Hamvaš i šta on nudi. Pre tog pada svako se od nas pojedinačno i svaki narod, kako to kažu Srbi – pravi da je neko, da zna nešto. Ali treba stići do nule, do saznanja da smo niko i ništa, i tek posle toga je svaki milimetar koji ostvarimo ogroman. Pre toga nam se čini da ostvarujemo metre, a ne ostvarujemo ništa.

***

Svi oni koji su otkrili Hamvaša spadaju u otvorene ljude koji nisu zabarikadirani nekakvim "pogledom na svet", filozofijom, naukom, postmodernizmom, ženskim pismom ili bilo čim. To mora biti otvoren čovek koji traži oslonac. Hamvaš daje početne oslonce, ili bolje – okvire kojima se možemo okrenuti. A to je velika stvar. Ako jedna knjiga može na taj način da pomogne u svakodnevnom životu, više od toga niko ne može da vam pruži. A Hamvaš to daje šakom i kapom, pod uslovom, kako ja to kažem, da vas je on oslovio. Ovde tzv. establišment ne prihvata Hamvaša jer se drži nauke, filozofije, vrednosti i principa koji pripadaju XIX veku, koji su davno propali i danas ne znače ništa, ali to oni ne znaju. Hamvaš daje jednu drugu sliku sveta.

***

Roman je evropski književni žanr, kaže Hamvaš, i Evropljanin ne ume drugačije da posmatra svet nego kroz roman. A religioznost je okvir u kome se događa roman.

U tom smislu u Hamvaševim romanima ima pročišćenja. Kad Hamvaš piše o nekom probisvetu, to nije samo priča o probisvetu, on je tek jedna kapljica iza koje vidimo čitav svet, ali i tu kapljicu u takvom svetu. Hamvaš nikad ne daje parčence, parčence zla, npr, kao mnogi moderni pisci koji vole da se uvaljaju u zlo. Kod Hamvaša zlo preporodi čoveka – vidi se zlo, ali vidi se i izlaz, naravno ne u pedagoškom nego u filozofskom smislu. U njegovim romanima imate gde da odete, i zato ga nećete zaboraviti kad i ako ga pročitate. Bilo o čemu da priča on se vraća na Novi zavet. On tvrdi da je jedna od najvećih tekovina čovečanstva religioznost. Ne možemo počinjati svako jutro od nule, i dogovarati se postoji li Bog ili ne postoji. Ne može se tako živeti. Osim toga, to je glupa rasprava i ne vodi nikuda. Moramo se vratiti reliogioznosti, jer videli smo kuda smo stigli bez nje.

prof. Sava Babić, prevodilac


Poslednje ažurirano ( petak, 24 februar 2012 15:32 )